Slanutak, Ceci, Leblebija Seme (Cicer arietinum)

Informacije o proizvodu "Slanutak, Ceci, Leblebija Seme (Cicer arietinum)"

Slanutak, Ceci, Leblebija Seme  (Cicer arietinum)

Cena je za pakovanje od 6g (20) Semena.

Leblebija (Cicer arietinum) je vrsta biljaka iz familije bobova (Fabaceae). Narodski nazivi su joj još naut, slanutak, slani grah, slani pasulj. Latinski nazivi su: Cicer arietinum, Cicer edessanum, Cicer grossum, Cicer physodes, Cicer rotundum и Cicer sativum.

Opis

Leblebija je mahunasta, belančevinasta biljka i visokovredna namirnica za ljudsku prehranu. Njeno seme, slično semenu soje ili sušenom zrnu graška, svetlosmeđe je boje, a koristi se kao varivo ili kao dodatak ostalom povrću za pripremanje jela. Nedozrelo seme ljušti se iz mahuna i priprema kao mladi pasulj ili grašak. U istočnim zemljama leblebiju melju u brašno i od njega peku izvrsna peciva, ili je u određenoj razmeri (10 - 20 odsto) mešaju s pšeničnim brašnom i peku poseban i vrlo tražen hleb. Najpopularniji orijentalni specijaliteti od leblebije su izuzetno ukusni i zdravi falafel i humus, a u Srbiji se jedu i propržene semenke, koje se grickaju kao kokice ili semenke bundeve i suncokreta.

 

Sastav i hranljiva vrednost

Biohemijski sastav leblebije sličan je ostalim mahunarkama. Osušeno zrno sadrži 17,4 - 23,3 odsto belančevina, 53,5 - 63,6 odsto ugljenih hidrata, 4,1 - 5,5 procenata biljnog ulja 3,3 - 5,5 odsto celuloze i 3,2 - 3,4 odsto mineralnih materija.

 

Mlade mahune leblebije nisu preporučljive za jelo, jer vegetativna masa (stabljika, lišće, pa prema tome i mahuna) ima visok sadržaj jabučne i oksalne kiseline, što može izazvati ozbiljne poremećaje u organizmu.

Leblebija je veoma dobar izvor gvožđa, čak i kuvana leblebija sadrži duplo više gvožđa od jednake količine mesa. Količina kalcijuma u leblebiji je takođe visoka i udružena je s belančevinama koje povećavaju njegovu apsorpciju. Ako je u obroku zastupljena i žitarica, takav obrok ima potpuni sastav potrebnih aminokiselina. Ima nizak glikemijski indeks.

 

Novija istraživanja, koja su obuhvatila 19 različitih kultivara leblebije uzgajenih u stakleniku, pokazala su da je i lišće leblebije isto tako vredno pažnje, jer sadrži osim vitamina i značajnu količinu nekih minerala, pa tako može parirati kupusu i spanaću. Sadržaj kalcijuma, magnezijuma i kalijuma u lišću leblebije veći je nego u spanaću i kupusu dok je sadržaj gvožđa, cinka i bakra približno jednak.

Rezultati ovog istraživanja mogli bi imati veliku važnost za zemlje gde se leblebija i uzgaja, a to su pre svega Indija, Srednji istok i Srednja Evropa. U tim je zemljama često zabeležen i manjak određenih namirnica u prehrani, pa bi lišće leblebije moglo biti odličan alternativni izvor.

 

Upotreba:

Može da se koristi kao varivo, da se samlevena koristi kao hlebno brašno, ali i da se propržena jede poput semenki.

Tu se, naravno, ne morate zaustaviti: leblebije su odličan dodatak supi, a ako je sameljete u blenderu, začinite i dodate malo maslinovog ulja eto odličnog namaza za hleb. Leblebija je u istorijske spise ušla pre mnogih država: prvi zapisi o ovoj biljci stari su trinaest vekova i svedoče o njenoj širokoj upotrebi na prostorima današnje Turske. Iz Anadolije je prenesena na Bliski istok i sever Afrike, a na Kavkazu joj je pripala neobična čast da bude ovekovečena u imenu jednog umetničkog dela. Naime, jermenski kompozitor Tigran Čuhadžjan napisao je 1875. godine operetu "Prodavac leblebija". Koren je pustila i na Balkanu, gde se najviše uzgaja u Makedoniji i Dalmaciji. U pogledu biohemijskog sastava, leblebija se ne razlikuje mnogo od ostalih mahunarki: sadrži do 23 odsto belančevina, 58 odsto ugljenih hidrata i oko 5 odsto biljnog ulja. U količini gvožđa koju sadrži pobeđuje meso čak i kad je kuvana. Bogata je kalcijumom, magnezijumom i bakrom. Stotinu grama leblebija vredno je 361 kaloriju.